ОСНИВАЊЕ ЗАДУЖБИНАРСКОГ ФОНДА

“Ако си прави Србин, мораш бити задужбинар. Помисли, дакле, шта си до сада учинио за душу своју и пожури да учиниш што више можеш, јер је душа виша од свега. Ако не можеш подићи цркву, можеш оправити чесму, посадити дрво украј пута, и гладнога нахранити, жеднога напојити, кандила у цркви запалити, или поклонити се светим ћивотима по нашим светим манастирима. Има сто начина да постанеш задужбинар. Изабери који хоћеш и можеш.”
(Св. Николај Жички и Охридски)

“Ако будем имао среће да остварим барем неке од својих идеја, то ће бити доброчинство за цело човечанство. Ако се те моје наде испуне, најслађа мисао биће ми та да је то дело једног Србина.” (Никола Тесла)

Фото Галерија
Постаните задужбинар: Сазнајте више о програму Задужбинарства наше парохије
Endowing Your Legacy: Read More About our Endowment Program

У четврту недељу по Васкрсу, 29. априла ове године, Саборни Храм Светог Васкрсења Христовог у Чикагу је одржао свечани банкет поводом оснивања Задужбинарског Фонда. Циљ овог фонда јесте да омогући бољу и успешнију мисију наше парохије на духовном, просветном, културном и добротворном пољу. За време Свете Литургије, коју је служило свештенство наше парохије, одржан је помен досадашњим приложницима фонда.

У програму који је одржан одмах после свете службе Божије учествовали су: Хор Бранко Радичевић, дечији хор Бранкићи, Црквена и Српска Школа, Академија Свети Сава, фолклорне групе Соколи и Око Соколово и оркестар народне музике (Неда Горанчић, Предраг Перић, Ненад Вељковић и Горан Станимировић). О значају Задужбинарског фонда говорили су прота Дарко Спасојевић, старешина храма, прота Добривоје Милуновић, парох, и Градимир Вучковић, председник Управног Одбора. Програм су умешно водиле Јелена Стојаковић и Гордана Анастасов. Традиционално, послужена је богата трпеза љубави.

За ову прилику, наша парохија је штампала веома квалитетну и информативну брошуру на српском и енглеском језику, која објашљава значај и сврху задужбинарских фондова. Задужбина, у правом смислу те речи, јесте здање или установа изграђена добровољним прилогом ради остваривања општекорисног добра. То је трајни поклон у виду приватне имовине или доброг дела које задужбинар завештава у циљу добробити многих, на начин како је он то сам замислио.

Задужбинарство код Срба има веома дугу и богату традицију. Уз славље породичног светитеља (Крсна Слава), задуж­бинарство у српском народу има најдужи континуитет. Са пуним правом се може рећи да је задужбинарство битна одлика националног бића српског народа и једна од његових најлепших врлина. Задужбинарство је кроз историју имало велики значај за очување православне вере као и целокупног духовног, културног и националног идентитета српског народа.

Почеци задужбинарства сежу у време стварања срп­ске средњовековне државе и славне династије Немањића. Два ве­ка континуираног развоја средњовековне српске државе на челу са овом славном династијом даривала су српском народу непревазиђене и не­процењиве вредности у области духовности, просвете, културе, грађевинарства, ар­хитектуре и фреско-сликарства. Да поменемо само неке: Студеница, Хиландар, Ђурђеви Ступови, Жича, Милешева, Пећка Патријаршија, Грачаница, Високи Дечани, Сопоћани, Градац, Крка, Ловница, Папраћа и многе друге.

За време турске владавине, дошло је до стагнације задужбинарства. Оно поново почиње да се развија у другој половини деветнаестог и првој половини двадесетог века. Док су у време Немањића махом подизани манастири, цркве и болнице, после ослобађања од Турака подижу се углавном просветне и културне установе. То су били добри православци и родољуби који су даривали своме роду задужбине на корист-ползу народа свог. Наши најпознатији задужбинари били су: Илија Милосављевић Коларац, Миша Анастасијевић, Никола Спасић, Лука Ћеловић Требињац, Сима Андрејевић Игуманов (Призренац) и многи други. У новије време познате су задужбине Вука Караџића, Иве Андрића, Милоша Црњанског, Десанке Максимовић, Борислава Пекића, Мадлене Цептер и тако даље.

И Срби у дијаспори, следујући пример својих светих и славних предака, постали су велики задужбинари. Међу њима најважније место свакако припада једном од највећих задужбинара код Срба уопште, Михаилу Пупину. Све његове задужбине и добра дела неко је са правом назвао “уметност даривања”. Поред њега, ту су Бранко Тупањац, Миломир Главчић, Радмила Милентијевић, Живко и Милица Топаловић, Миле Стојаковић, Слободан и Мира Павловић, Задужбина “Студеница”, Фондација “Иванка Милошевић” и други.

Сматра се да је Србија кроз историју имала преко пет стотина задужбинара, док се у Архиву Србије чува грађа о више од 400 задужбина. Само Београдски универзитет има 77 задужбина, чија се вредност процењује на милијарду долара, више од имовине Нобелове фондације. Поред универзитета и школа, задужбинари су обилно даривали Српску Православну Цркву, Српску академију наука и уметности, Матицу српску, здравствене и друге институције и организације.

Задужбине сведоче о великој, дубоко смисленој и суштинској потреби човека да учини добро дело за спас своје душе и својих ближњих, и да се “одужи Богу и своме роду”. Задужбинарство је најлепши израз људског бића, у њему се човек остварује у пуном сјају и величини. Чинећи добра дела трајне вредности, Срби су кроз задужбине успели да сачувају своје корене и историјско памћење и у најтежим временима. Задужбинарство је симбол историјског пута и постојања српског народа, од доба Немањића до данас.

Пастирски позивамо све наше парохијане и пријатеље да семе задужбинарства које су наши славни и честити преци посијали негујемо и заливамо нашим личним молитвама и добродетељима. Циљ сваке задужбине јесте да се њеним добрим коришћењем и правилним управљањем остварују жеље и намере задужбинара, и да се вредност задужбине чува и продужује бригом и старањем оних којима је задужбина и остављена.

Протојереј Добривоје В. Милуновић

Share Button